Zašto je ručni rad važan koliko i mentalni?

19. okt.

Kada ste poslednji put nosili garderobu koju ste sami sašili? Da li ste ikada napravili police, stolicu ili barem varjaču? Uostalom, zašto biste gubili vreme i energiju praveći nešto što lako možete da kupite u prodavnici i to po nižoj ceni od one koju bi imali potrebni alati i materijali?

Zbog ovog pitanja umetnost stvaranja polako umire. Više niko ne šije, ne kuje, ne lepi, ne sastavlja. Ako se nešto pokvari, umesto da ga popravimo, jednostavno kupimo novo. Naravno, postoji mnogo umetnika koji svet oko nas i naše živote čine lepšim kroz jedinstvena dela, ali potrošački mentalitet u koji smo proteklih decenija utonuli doveo je do toga da je gotovo neobično da sretnemo osobu koja pravi većinu predmeta koje poseduje. Obrada drveta, šivenje, pletenje, postaju arhaične veštine koje nemaju mesto u našem svetu. Nije ni  čudo što onda nemaju mesto ni u učionicama.

U filozofiji je jaz između uma i tela oduvek postojao, s tim što je nekada produbljivan, a nekada smanjivan. Um je uglavnom smatran vrednijim od tela.

 To se odrazilo i na podelu između manualnog i mentalnog rada, pri čemu se manuelni rad izjednačavao, a i danas se izjednačava sa nedostatkom znanja i ambicija, a mentalni kao put ka ostvarivanju ličnosti i sticanju poštovanja u društvu. Međutim, uglavnom je reč o duboko ukorenjenim predrasudama o fizičkom radu. One delom verovatno postoje i zbog toga što tokom osnovnog obrazovanja, koje na neki način u ljudima iscrtava trajnu mapu stvarnosti, mališani koji će kasnije postati odrasli ljudi, nemaju nikakav dodir s fizičkim radom. Ono što je nepoznato, time postaje i manje vredno, naročito u društvu koje veliča um.

Međutim, otkrića iz polja neurologije pobijaju dihotomiju um/telo i pokazuju da je fizički rad mnogo sličniji umnom, nego što nam ukazuju predrasude. Ručni rad nikad nije samo pitanje spretnih prstiju, nego sposobnosti da razmišljamo, osmišljavamo, kreiramo i ideju pretvorimo u opipljivu stvar. Ručni rad podrazumeva i “razmišljanje” i “gledanje” rukama, što znači da neko treba da dodirne i iskusi materijal, možda s njim i “sraste”, kako bi postigao željeni rezultat. To je nemoguće postići ukoliko predstavlja samo upošljavanje ruku.

Bavljenje ručnim radom ima nekoliko kvaliteta koji obogaćuju učenje i zbog čega bi i danas bilo korisno kao predmet u školama. Na primer, ono pomaže  motorički i kognitivni razvoj, nudi ljudima mogućnost da testiraju svoje granice strpljenja, da uživaju u samom procesu nekog rada bez težnje za instant rezultatima. Deca se u većini obrazovnih sistema bave ručnim radovima najviše u prvom i drugom razredu osnovne škole, a onda kada im je takva vrsta aktivnosti najpotrebnija (u nemirnim adolescentskim godinama posle 10.) od njih se očekuje da se “smire” i bave teoretskim predmetima.

Ipak, baš te “arhaične veštine” su u samoj osnovi finskog obrazovnog sistema, o kom je već bilo reči u tekstu o neophodnosti drugačijeg pristupa učenju. Deca u Finskoj od prvog razreda provode nekoliko časova nedeljno učeći da šiju, pletu, kuvaju, čiste, udaraju ekser čekićem, koriste bušilicu i mnogo toga više. Ove osnovne veštine Finska ne vidi kao prevaziđene i suvišne. U ovoj zemlji priznaje se nemerljiva vrednost toga da se dete nauči da napravi nešto iz ničega.

Strateško planiranje i rešavanje problema

Iza svakog stvorenog predmeta obično stoji plan ili dizajn. Gotovo je nemoguće početi sa pravljenjem bilo čega, ako se ne služimo strateškim i logičkim planom akcije. Razvoj i razumevanje strateškog dizajna je u osnovi učenja zanata i vrlo je vredan za proces obrazovanja. Dok učimo neku novu veštinu, vežbamo strategiju i logiku i imamo priliku da na licu mesta vidimo kako se naša ideja korak po korak pretvara u “živu”, opipljivu stvar. To nisu veštine koje se mogu steći pamćenjem pojmova iz knjige. Umesto toga, vi trenirate mozak da prirodno rešava problem u sistematičnoj linearnoj progresiji. Baš je to ono što je cilj svakog obrazovnog sistema, ali retko koji uspeva da ga i dosegne kroz praksu.

Recimo, đaci u Finskoj uče veštinu sklapanja komada drveta bez upotrebe eksera, samo preciznim uklapanjem nazubljenih ivica. Ovom tehnikom oni vežbaju ono što su učili na časovima matematike, a uz to i preciznost i brigu o detaljima. Tako ujedno efikasno uče i kako da rešavaju problem, umesto da “bubaju” gradivo.

Mališani koji imaju tu sreću da se nađu u takvom obrazovnom sistemu uče i kako da budu odgovorni za sebe i alat kojim rukuju. Većini dece roditelji ne dozvoljavaju da koriste oštre predmete čak ni pod nadzorom, iz straha da se mogu povrediti i tako veliki broj mališana do petog razreda osnovne nikada ne iseče ni komad hleba. Međutim, finski đaci dolaze u dodir sa bušilicom, brusnim papirom, čekićem i iglama, mnogo pre nego što učenici u Srbiji dobiju opštetehničko obrazovanje. Deca se uče da slede pravila i procedure kada koriste neki alat, što je vrlo korisna veština, a zauzvrat njihov nastavnik im ukazuje poverenje da sa svoju ideju izraze kako god to požele. To znači da imaju slobodu da greše i uče iz svojih grešaka.

Možda i najvažnija prednost ovakvog sistema je samopouzdanje koje učenici stiču i svest da mogu da poprave ili naprave nešto u budućnosti.

Kad napravite nešto, to postaje vaše vlasništvo na mnogo dublji način u odnosu na stvar koju kupite. Učenje ručnog rada je učenje vrednosti stvari. Svakako, kvalitetni ručno napravljeni predmeti nisu jeftini, ali njihova vrednost i ne leži samo u novcu. Nalazi se i na političkom i društvenom planu – znati kako je nešto nastalo čini nas svesnijim njegove vrednosti tako da postajemo savesniji potrošači.

Ručni radovi sami po sebi ljudima omogućavaju jedinstvena estetska zadovoljstva, ali su i ispreplitani sa mnogo različitih vrednosti – antikonzumerističkom, lokalističkom, ekološkom, pa na posletku i “oku primamljivom”.