Strah od letenja

12. avg.

Plamen

Pre oko 4 godine, sedeći sa prijateljem u beogradskoj „Šansi", započeo sam razgovor oko metodologije u programiranju. Inače sam inženjer, a programiranjem se bavim oko 15 godina. U razgovoru, moj drug mi reče da je to što ja radim „čista budalaština" i da nema veze sa naukom. Njegove reči su me jako pogodile i na pitanje, a kako se to radi „naučno", on mi odgovori: „Daću ti samo dve magične reči: Refinement Calculus". Ni slutio nisam da će mi te dve reči izmeniti život.

Elem, veoma zaintrigiran, odvojio sam nešto novca, kupio knjige preko „amazona" i počeo, kao u stara dobra studentska vremena, u 41. godini da – učim. Porodica nije mogla da se načudi mom ponašanju. Danju sam radio svoj posao, a noću učio. Polako sam ulazio u tajne magičnih reči, isprva jako nerazumljive, a kasnije, čitajuci Grijesa, Dijekstru, Morgana, slika je postajala sve jasnija.

Nakon 3 meseca, rekao sam sebi da je vreme da se nešto praktično i pokuša sa novim idejama. U to vreme, gotovo bez novca, sa malim detetom, sa "Avalom" problema, malim stanom... to je sve više delovalo kao glupost a ne kao prava stvar. Moji menadžeri su videli da su moja interesovanja krenula u drugom pravcu i ubrzo su doneli odluku da me degradiraju. Više nisam razvojni inženjer, sada sam inženjer na održavanju postojećeg softvera a i ne piše mi se dobro na duže staze...

Međutim, to me nije doticalo, ni malo. Nastavio sam da radim preko dana novi posao, a noć je bila namenjena Refinement Calculus-u.

Nakon tri meseca napravio sam program, koji sam na papiru isprogramirao, bez kompjutera, i koji je imao formalni dokaz. Kompjuter mi nije bio potreban … ja imam matematički dokaz da moj program radi. Te noći sam shvatio da mi se nešto žestoko menja u životu. Nisam mogao da definišem šta, ali osećaj je bio isuviše jak da ga ne bih registrovao.

U firmi, čije ime neću da pomenem, pročulo se da radim drugačije i kolege su me sa podsmehom posmatrale, a bilo je tu i uvredljivih komentara … Uskoro sam pozvan na razgovor, posle koga je bilo jasno da je vreme da idem odatle.

Onda sam se obratio gotovo svim tehničkim fakutetima u bgd-u, sa molbom da odvoje 15-tak minuta za demonstraciju nečega što je veoma popularno u naučnim krugovima …samo 15 minuta….ali niko mi nije odgovorio.

Pred otkazom, a bez podrške … ne piše mi se dobro.

Ubrzo sam odlučio da napustim firmu i pređem u drugu. Naziv nije bitan, skoro sve su iste. Bez obzira na veliko nerazumevanje bio sam jako zadovoljan: dete mi nije gladno, supruga me donekle razume, a ja sam sve bolji i bolji u ovome čime se bavim.

Kako je vreme odmicalo, u glavi sam polako napuštao programiranje i počeo da se bavim teorijom tipova, algebrom, ko-algebrom i category teorijom, koje su okosnica nauke o programiranju.

Ni jednog trenutka se nisam zapitao kome ovo čime se bavim treba. Meni treba, ja to želim i to je dovoljno. Jednostavno sam se borio za nešto u sebi, što su mi oteli za ovih 20 godina. Kreativnost, mašta i na kraju nauka.

Nisam razmišljao o parama, karijeri i slično… Samo sam želeo da se time bavim, i to je to. Supruga mi je često govorila:“Dobrim ljudima se dešavaju dobre stvari. Ako nešto jako želiš, otvoriće se put, pojaviće se dobra vila.“

Dobra vila

U to vreme zatražio sam mišljenje jednog studenta na doktorskim studijama iz Dablina u vezi problema, koji nikako nisam mogao da rešim. Napisao sam imejl, izvinio se što mu trošim vreme i zatražio savet. Nisam očekivao odgovor, ali je stigao već sutradan, na oko dve strane teksta.

Moja „dobra vila“ je bio Čeh Mikolaš Janota, student u klasi prof. Dr. Džoa Kinirija (Joe
Kiniry), člana KindSoftware grupe i jednog od vodećih ljudi iz formalizma danas u svetu. Počeli smo da komunciramo preko g-talk-a i Miko mi je predložio da pokaže moj rad svom profesoru. Nakon 2 dana, dobio sam telefonski poziv iz Dablina. Na vezi je bio profesor Joe Kiniry.

Zamolio me da napišem rad o ovome što sam radio i pozvao me da dođem i obiđem njegov kampus.

Pisanje radova je jako težak posao, naročito za ljude koji nemaju iskustva sa akademskim pristupom, ali …tu je bila moja „dobra vila“ da mi pomogne u formulaciji, organizaciji rada i sličnom.

Sada je trebalo izaći na crtu čoveku koji je genije i usput ima 2.5 miliona evra za istraživanja. Složićete se, za to treba mnogo smelosti.

Bez para, a sa željom da odem, odlučio sam da napišem pismo i objasnim da nemam novaca za put, ali da bih voleo da dođem.

Sutradan sam dobio imejl od UCD univerziteta, u kome su me najlepše zamolili da im pošaljem broj svog računa.

Za pet dana, na računu je bilo 1.000 evra i poruka da rezervišem let i odaberem hotel …“Samo hrabro Dragan“ pisalo je na srpskom jeziku. Moj drug Miko zna dobro srpski jezik.

Nekako uspevam da dobijem slobodne dane i spremam se za put polako. Nemam više šta da čekam, vreme je da se krene.

Beograd-Frankfurt-Dablin, let 6702

U avionu razmišljam samo o jednoj stvari. Da li ovo ima nekog smisla? Nisam planirao ovako nešto. Ja sam samo želeo da se bavim matematičkim dokazivanjem korektnosti programa. Šta je sada ovo? Šta ću ja tamo? Šta ako ispadnem glup? Možda i treba, kada sam se toliko zaleteo, da me neko prizemlji. Ali problem je u tome što se nisam zaleteo, ja sam to radio iz ljubavi, ne zbog novca ili slave, imao sam lep posao, pristojnu platicu, ali ..,kao i svi u Srbiji, polako sam gubio nadu u bolje, u humanije i pravičnije…da, to je problem i tu je motiv…nada.. Ljudima malo treba da budu zadovoljni, a bez nade nema ni sreće ni života.

Kiša pada u Dablinu, ja sam pokisao do gole kože, nemam pojma gde se nalazim, ali znam da nisam sam u tuđini…pronašao sam svoju nadu i nadu za svoju porodicu. Rekao sam sebi….izađi – ionako nemaš šta da izgubiš.

Izađi…

Susret sa prvim čovekom formalne specifikacije u svetu, dr. Džo Kinirijem je bio zaista zanimljiv. Mlad čovek, usporen, bistrog pogleda i prodornih očiju poželeo mi je „dobro jutro“. Prošavši sve elektronske brave kompleksa sistemskih adativnih laboratorija, došli smo u restoran, na doručak i kafu. Ceo dan sam proveo sa njim u izuzetno prijateljskom razgovoru. Obećao mi je za naredni dan jedno veliko iznenađenje. Nisam obratio pažnju na njegove reči, a bolje da jesam…

Sutradan sam,ž pred oko 50 tak ljudi predstavio svoj rad. Dok sam obrazlagao svoj pristup, jedan stariji gospodin sa dužom kosom, stalno me prekidao i postavljao pitanja. U jednom trenutku sam se zaustavio, okrenuo se ka njemu i pitao ga: „Želim da znam Vaše ime. Postavljate mi mnogo pametnih pitanja. Ko ste vi?“ Čovek je ustao i odgovorio mi: „Hi Dragan I am Caroll Morgan“.

Aplauz je trajao skoro 5 minuta. Moj rad je zapravo bio uvod u jako ozbiljno predavanje velikog profesora iz čijih sam knjiga učio. Bio sam u najmanju ruku zatečen. Profesor mi je prišao i pitao me koju titulu imam. Odgovorio sam mu da nemam titulu. Nisam doktor nauka jer me to ne zanima. Ja samo želim da nastavim da radim ovo. Zastao je, pogledao me i rekao mi: „Neko titulom veliča sebe, a neko je nosi a da to i ne zna.“

Nisam mu ništa odgovorio. Samo sam ga gledao. Toliko sam se zbunio da sam zanemeo.

Shvatio sam da je TO bilo ono „veliko iznenađenje“. Pogledao sam u Džoa, on se nasmejao i rekao mi da ubuduće obratim pažnju na njegove reči.

Tog popodneva mi je ponuđen posao drugog razvojnog inženjera na velikom projektu. Rečeno mi je da sam predložim visinu plate. Nisam se izjasnio, ni da prihvatam ni da odbijam. Te noći sam prvi put, mnogo godina od očeve smrti, zaplakao.(/slika3)

Dablin-Frankfurt-Beograd, let 509

Jedan stariji gospodin u avionu me upitao zašto sam bled i da li imam strah od letenja. „Da, imam strah od letenja“ odgovorio sam mu. „Ne bojte se“ , rekao mi je,“ vi nemate strah od letenja već ste uplašeni od pomisli da poletite. Zato, mladi gospodine, poletite slobodno!“

Poletite slobodno

Danas sam se čuo sa suprugom. Mali problemi sa vizom ali će se i to srediti. Ćerka mi priča o glavnim junacima omiljenog crtanog filma a ja joj kažem da je ovde čeka nova lutkica, Dora. Vreme je da i one polete..

I na kraju da Vam se predstavim. Moje ime je Dragan Stošić. Četvrti sam razvojni inženjer u klasi prof. Džo Kinirija. Radim na UCD CASL u Dablinu i član sam KindSoftware grupe.

Dovoljno je da nešto jako želite i kad-tad, pojaviće se dobra vila, a onda je na Vama da odlučite … da poletite. Nemate šta više da čekate, sve je na Vama, ovde ili onde, u Beogradu ili Dablinu ili bilo gde. Samo poletite….slobodno.

Dragan Stošić, Irska

(Izvor: Politika Online)                                                                                   Pripremila: Dušica Vuković