O začaranom krugu i gubljenju dostojanstva

29. jan.

„Čekam već mesecima na posao i uopšte nisam dobro“ – odgovara mi na pitanje moj prijatelj iz detinjstva, Miša, diplomirani biolog, trenutno nezaposlen i trenutno bez svog čuvenog osmeha na koji smo tokom godina navikli.

- Konkurišeš na neke oglase za posao?

- Mani me, sve to ide preko veze, poslao sam dvadesetak cv-ijeva. Nigde odgovora, više i ne pokušavam – kiselo dobacuje moj prijatelj i nastavlja sa pričom o krizi, državi i bespuću.

Komšinica Dana mi nedavno u gradskom prevozu priča kako ona, diplomirani ekonomista, radi kao sekretarica u firmi nekog „skorojevića“ i kako je besna na društvo,državu i sebe „kud se ne pokupi ranije i otperja u beli svet“.

Neizostavno počinjem da razmišljam da li je obrazovanje koje steknemo do izlaska na tržište rada naša prednosti ili teret koji nosimo i koji nas sapliće pri svakom koraku da nešto promenimo. Školovanje završavamo uzdignute glave i gledamo kako se korak po korak naša iluzija o poslodavcima koji nas čekaju raširenih ruku, velikoj plati, sopstvenoj kancelariji, kruni iz dana u dan dok polako shvatamo da nam predstoji dokazivanje, novo učenje, borba i kako, dok pokušavamo da ostvarimo svoje snove nekad tako lako skliznemo u malodušnost i depresiju.

Da se razumememo, nedostatak posla ne posmatram samo kao ozbiljan finansijski problem, već više kao udar na dostojanstvo, samopoštovanje i samopouzdanje. I verujte, bila sam nekoliko puta u takvoj situaciji i znam da to treba pregrmeti. Na čas ću po strani ostaviti neusklađenosti obrazovnog sistema i potreba tržišta rada, ekonomsku krizu, loše poslodavce, zapošljavanje preko veze, itd. itd. Sada se pitam šta rade ljudi kada shvate da sa svojim kvalifikacijama do posla doći neće i na koji način izlaze iz magičnog kruga: nema posla - svi se zapošljavaju preko veze - neću ni da pokušavam više -osećam se bespomoćno. I šta u stvari možemo da učinimo za sebe i izbegnemo da postanemo umorni, istrošeni, malodušni ljudi koji puštaju da dobre šanse za posao prolaze pored njih u strahu da se suoče sa novim odbijanjem ili novim razočarenjima? 

Celoživotno učenje i neformalno obrazovanje

Čudno ili ne, ali u IT industriji, koja poslednjih godina beleži najveći rast u ponudi radnih mesta (80% više u 2012. u odnosu na 2011. sudeći prema podacima sa sajta poslovi.infostud.com i donosi prilično visoku zaradu s obzirom na prilike u Srbiji, rade ljudi koji veoma često nisu programeri, dizajneri, sistem administratori po formalnom obrazovanju. Nit’ oblasti u kojoj se kraće čeka na posao, nit’ šarolikijih obrazovnih profila na jednom mestu.

Dok ovom pišem, kolega programer iz Infostuda, inače diplomirani pravnik po obrazovanju, priča kako je programiranje bilo čist hobi, da je u velikom delu samouk zahvaljujući velikoj dostupnosti informacija, ali i da je veliki broj programera do znanja dolazilo putem različitih specijalizovanih kurseva, učili kroz praksu i usavršavali se zahvaljujući drugim kolegama i sopstvenoj inicijativi.

Čini mi se da je najveća umetnost u našoj profesionalnoj karijeri kako da u životu radimo stvari koje nas zanimaju i čine ispunjenim, a sa druge strane donose finansijsku dobit koja obezbeđuje u najmanju ruku pristojan život. I da bismo bili stvarno dobri u onome što radimo, što znači i profesionalno i finansijski ostvareni, neophodno je stalno i konstano informisanje o novim trendovima, praćenje novosti, primena novih znanja i traganje za boljim, bržim i efikasnijim rešenjima, drugim rečima pričamo o učenju koje traje celog života.

Kad je kasno da se upiše fakultet

Meni se čini gotovo nikad. Zanimljiv mi je podatak da je gotovo trećina ljudi koji se upisuju na privatne fakultete u radnom odnosu. Upravo zbog mogućnost da zaposleni studenti prilagode svoje obaveze na fakultetu sa obavezama na poslu privatni fakulteti i visoke škole su ostvarili značajnu prednost u odnosu na državavne bar što se tiče starijih maturanata. I kao što se doktorski i magistarski radovi pišu uveče kad se deca uspavaju, tako su i neki novi heroji skupili hrabrost da „u ovim godinama“ spremaju ispite i trude se da svoj život i život svojih porodica učine boljim i kvalitetnijim.

Prekvalifikacije

Dvoglava aždaja, sve od početka, da li ću uspeti, strah od novog i nepoznatog - nekako su najčešće asocijacije na ovu reč.

Ne mogu da se ne setim letošnjeg predavanja Isaka Adižesa koje je počeo rečenicom da  su „promene u stvari život“. Razmišljam kako tamo u nekom drugom svetu nije čudno promeniti i nekoliko puta posao tokom profesionalne karijere. Novi početak, nova borba, novi izazovi i novi strahovi sa jedne strane ili osećaj nezadovoljstva, nemoći i pritajenog besa koji vremenom prelazi u malodušnost. Zar izbor u suštini nije lak jer druge alternative u stvari i nema? Podaci o prekvalifikacijama na sajtu Kursevi.com pokazuju da postoji veliki broj programa za knjigovodstvo i računovodstvo, prehrambenu struku, građevinsku struku, poslovnu korespondenciju, elektrotehničku struku, itd.

Razmišljam kako se u stvari u životu stalno borimo – da budemo bolji ljudi, da prestanemo da jedemo slatko, da redovno vežbamo,da nađemo pravog partnera, da od svog rada živimo. I naše male pobede su upravo ono što daje boju našim životima i čini da dani imaju svrhu i smisao.

I šta nam je činiti? Možemo da provodimo dane kukajući na državu, korupciju, loše izbore u životu, i da lagano siđemo stepenik niže u začaranom krugu nezadovoljstva i apatije i prepustimo se očaju ili da započnemo svoju malu borbu i damo sve od sebe da je završimo pobedom.

A čudo je šta sve može da se rodi iz prave odluke, dobre ideje i pokušaja,baš kao što kaže i Mark Tven „Čovek s novom idejom je ludak sve dok ta ideja ne uspe."