Da li je potrebno da učimo o učenju?

03. sep.

Neko od vaših prijatelja na društvenim mrežama je ovih dana verovatno podelio link koji vodi ka izjavi finskog ministra prosvete: Naučni predmeti nisu sve što je deci potrebno. Deci je potrebno mnogo više. Škola bi trebalo da bude mesto gde učimo decu smislu života; gde deca uče da su nam potrebna; gde se mogu naučiti zajedništvu.

Da li ste vi u školi učili o smislu života? O tome da ste dragocen član društva čije je obrazovanje ključno za napredak društva u celini? Da li ste iz nje poneli neku praktičnu veštinu funkcionisanja u zajednici?

U srcu ostavljam prostora za verovanje da može biti i onih ljudi koji će na ova pitanja odgovoriti potvrdno, ali strahujem da ih je vrlo malo. Ipak, verujem da upravo u tome leži ključ uspešnosti čuvenog finskog obrazovnog sistema kom se divi celi svet. Finska je po uspehu svojih učenika konstantno na samom vrhu prema Programu za međunarodno testiranje učenika (PISA). Inače, PISA je standardizovani test koji rade 15-godišnjaci u 65 država i teritorija širom sveta. Finski đaci nisu uvek bili među najboljima, ali je ta država potpuno transformisala svoj sistem tokom nekoliko decenija, a koncept kojim se vodila u svim fazama reforme bio je - jednakost. Finski paradoks je u tome što je fokusiranjem na jednakost za sve, uspela da razvija individualni potencijal svakog deteta.

Do informacije o izjavi finskog ministra došli smo putem svemoćnog interneta, našeg prozora u svet, ali i najveće pećine u kojoj od odjekivanja milijardi različitih mišljenja uglavnom ne možete da razaznate ni jedno. Mladim ljudima širom sveta bi uz sklopljen ugovor sa internet provajderom trebalo davati i letke sa upozorenjem: Koristite na sopstveni rizik. Ne prihvatajte kao istinu sve što ćete pročitati. Nešto od toga je činjenica; nešto je samo mišljenje prikriveno kao činjenica, a ostalo je liberalna, konzervativna ili mejnstrim propaganda. Pre nego što u nešto poverujete, prepoznajte u koju grupu spada.

Ali, ko će deliti te letke? Ko će mlade ljude upozoravati na opasnost od propagande, verovanja u neku naučnu dogmu koja nije potvrđena? Ko će im reći da treba da misle svojom glavom?

Trebalo bi da tako nešto mogu čuti u školi. U samoj srži učenja je sposobnost kritičkog mišljenja i raspoznavanja laži od istine, ali je to danas, barem u okviru postojećih obrazovnih sistema (s izuzetkom svetlih primera sa Severa) potpuno izgubljena umetnost.

Nauči da razmišljaš

Dužnost čoveka koji ispituje pisanja naučnika, ako mu je dosezanje istine cilj, je da sebe učini neprijateljem onoga što je pročitao i da služeći se umom do njegovih krajnjih granica napada napisano sa svih strana. On treba da sumnja i u sebe, dok ga kritički ispituje, kako bi izbegao da podlegne predrasudama ili slabosti.

Zvuči kao citat nekog nemačkog filozofa? Svakako. Ipak, reč je o Ibn Al Haitamu, islamskom misliocu i naučniku, koji je živeo više od 800 godina pre nego što će se roditi rodonačelnik nemačkog klasičnog idealizma.

Navedeni citat samo je deo njegovih opštih preporuka učenicima i naučnicima uopšte, koje su našle svoje mesto u samom temelju nauke. Ipak, kako to već biva sa svim institucijama, nauka je tokom svih ovih vekova od Al Haitamove smrti, ipak podlegla dogmama. Svako ko se ikada upustio u raspravu sa bilo kojim univerzitetskim profesorom vezanu za predmet koji predaje to može i da vam potvrdi.

Iako predavači podstiču kritičko mišljenje, ono nikad nije bilo integralni deo programa nastave. Razlog je jednostavan – nema vremena. Toliko toga se nalazi u državnom obrazovnom programu, da se tako apstraktnoj stvari kao što je kritičko mišljenje ne može posvetiti ni lekcija, a kamoli predmet. Ono što se može postići u tako ograničenom vremenskom okviru je površno, suvoparno i nadasve dosadno prenošenje informacija, zbog čega se više niko i ne pita zašto đaci ne vole školu.

Muka je u tome što je za svako saznanje, pa i ono koje se tiče toga kako i šta učiti, potrebno učenje.

Ako se još niste susreli s problemom nedostatka posla, možda ste bili i pošteđeni razmišljanja o tome da li vas je škola naučila da učite. S druge strane, svima onima koji se svim silama upinju da pronađu zaposlenje, to pitanje se pre ili kasnije silom prilika nametne. Kada se iscrpe opcije za pronalazak zaposlenja u struci, a stečeno znanje na studijama postane ograničavajući faktor u odabiru poslova, svako se zapita da li ijedna diploma na ovom svetu može da stavi tačku na učenje.

Odgovor je, naravno, odričan.

U današnje vreme čak ni zemlje sa bogatom zaostavštinom socijalizma ne mogu da se pohvale bog-zna-kakvom ponudom radnih mesta na koja možete doći pravo sa studija i napustiti ih tek kad krenete u penziju. Svako ko se danas smatra uspešnim, reći će vam da se konstantno usavršava i da znanja nikad ne može biti previše. Mnogo, ali ipak konačno vreme provešćete u obrazovnom sistemu koji će vam pružiti taman onoliko znanja koliko može stati u tih 12, ili 16, ili 18 godina, ali posle toga ste prepušteni sami sebi.

Pošto za to vreme verovatno niste imali predmet “Kritičko mišljenje”, ili barem lekciju “Naučite da razmišljate u deset jednostavnih koraka”, na vama je da krenete iz početka.

Nauči da učiš 

Ako se pitate da li je uopšte moguće bilo šta učiti izvan klasičnog obrazovnog sistema, onda verovatno nikad niste čuli za Leonarda da Vinčija, Bendžamina Frenklina, Čarlsa Darvina, ili (setimo se savremenika) Bila Gejtsa, Stiva Džobsa ili Marka Zakerberga.

Ako ste čvrsto odlučili da želite da učite, ali ovog puta po svojim pravilima i dođete do neke korisne veštine, ili znanja, osim pomenutog kritičkog mišljenja, potrebno je da budete i izuzetno dobro disciplinovani i motivisani, jer vas više niko neće terati da radite domaći, kao što ni Čarlsa Darvina verovatno niko nije terao da mesecima plovi brodom kako bi stigao do Galapagosa.

Ovog puta treba da krenete iz suprotnog ugla, od onog u kom ste se nalazili dok ste išli u školu i/ili na studije i sami sebi postanete predavač, ali više o tome nekom drugom prilikom.